Branko Miljković – Tvorac i žrtva prejake riječi

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.

Branko Miljkovic

Pismo prijatelju

Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon.

Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu.

Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu.

Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.

Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.

Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko.

Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati.

Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Odbijao je članstvo

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine, u jednoj šumi pokraj Zagreba, po zvaničnoj verziji, srpski pesnik Branko Miljković izvršio je samoubistvo.

Imao je samo dvadeset i sedam godina. Ovaj događaj i danas, 50 godina kasnije, izaziva mnoge kontroverze.

Branko je rođen 1934. godine u Nišu. Odrastao je tamo za vreme Drugog svetskog rata, kao svedok strahota i nasilja koje će najverovatnije kasnije postati inspiracija za tematiku smrti u njegovoj poeziji.

Već sa trinaest godina, Branko piše i čita svoje pesme vršnjacima i nastavnicima.

Po upisivanju Prve niške gimnazije, njegov dar za pisanje biva otkriven i priznat od strane školskog književnog društva „Njegoš“. Prvu pesmu objavio je sa osamnaest godina u beogradskom listu „Zapisi“.

Godine 1953. odlazi iz Niša za Beograd na studije filozofije Filozofskog fakulteta. Pune tri godine obilazio je redakcije mnogih časopisa koje nisu imale razumevanja za njegovu poeziju.

Odbijao je članstvo i bilo kakvo povezivanje sa partijom, pa je zbog toga nailazio na brojne poteškoće.

Ipak, kvalitet njegove poezije biva priznat od strane Oskara Daviča, koji 1955. godine objavljuje njegove pesme u časopisu „Delo“.

Ubrzo zatim, Branko objavljuje i svoje zbirke pesama Uzalud je budim (1956), Smrću protiv smrti (zajedno sa Blažom Šćepanovićem 1959. godine), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960), Krv koja svetli (1960)…

Književna kritika ga je vrlo brzo svrstala u sam vrh srpske književnosti i dobija prestižnu „Oktobarsku“ nagradu.

Međutim, uprkos pesničkom dostignuću Branko odlazi u Zagreb, u jesen 1960. godine, gde se odaje alkoholu.

Branko Miljkovic

Uvijek postoji jedna žena

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč”, književni kritičar Petar Džadžić tvrdi da je uzrok Miljkovićevog odlaska iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom”. Džadžić kaže: „Postojala je jedna žena – uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban”.

Međutim, Brankovi prijatelji, Milovan Danojlić i Petar Pajić su, u razgovoru za Politiku, izneli svoje sumnje u zvanične podatke o Brankovom samoubistvu.
– Da li se razlog krije u onome što se najčešće spominje – u ljubavnim jadima osetljivog mladića, ili u, nama nedovoljno poznatim, nesporazumima i konfliktima koji uvek podzemno struje u svetu politike, duhovnosti, umetnosti?

Zagonetka njegovog tragičnog kraja vrlo brzo po dolasku u Zagreb za mene ostaje i dalje nerešiva, od onog sivog februarskog popodneva daleke 1961. godine, pa sve do danas: da li se Branko Miljković stvarno ubio zbog nesrećne ljubavi?

To zvuči dirljivo i romantično. Ili se, možda, nešto strašno desilo u mračnoj kafani u kojoj je poslednji put viđen, na periferiji Zagreba, u čijem dimu sede sumnjivi tipovi? To ne bi išlo u prilog bratstvu i jedinstvu koje smo negovali. I za prvu i za drugu verziju postoje činjenice kao dokazi – smatra Pajić.

Sumnja u samoubistvo

Pesnik Tanasije Mladenović takođe je sumnjao u zvanične podatke o samoubistvu, govoreći da je istražio činjenice koje potvrđuju i verziju o ubistvu i samoubistvu. Treba navesti i rečenicu Brankove majke, Marije, koja kaže: „Ja sam ga rodila, ja ga najbolje poznajem. On se nikada ne bi ubio“.

Ostala je praznina zbog gubitka velikog talenta. Te kobne februarske večeri ostali smo uskraćeni za umetnika koji je rečima uspeo da prikaže bol u svom ogoljenom obliku. A kako kažu, bez velike boli nema ni velikog pesnika.

Kao uspomenu na Branka imamo dokumentarne filmove „Vatra i ništa“, „Princ poezije“ i spomen-sobu u Narodnom pozorištu u Nišu. Ali, možda ono najvrednije što nam je ostavio jeste njegova poezija.

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini.

Autor: Žana Lalović

izvor: Prestiž.rs