Ćošak

Iscrtani ćošak tajnu čuva,

duri se oštro pogledom svojim,

tražeći od prolaznika svoju sјenku,

da granicu neba vјečno sačuva.

Poslјednju počast šalje u zoru,

s nadom koja kandže pušta,

stoji onako sekundama smјelo,

iz noci u dan pretvara čula.

Kamenom rukom traži oproštaj,

trenutak pažnje, osamljenu dušu,

pokret kratak, osmijeh bez laži,

ruka u ruci auru života ruši.

Srećan u dodiru ponizno se klanja,

ne odaje ni patnju niti samoću,

produžava sjenku, ostaje niјem,

zahvalnost je za svijet pravih budala.

Nebo cošak kaputom pokriva,

sјenka se u sјenku pretvara,

i tajnu skriva pred naletom novim,

zorom izgubljenih prolaznika.